Ходочашће светињама Косова и Метохије (1. дан)

Ходочашће светињама Косова и Метохије започело је молитвеним сабрањем за благословени пут у нашем храму Огњене Марије у петак 28.4.2023. Са осећањем жељног ишчекивања и радости због сусрета, за многе од нас првог, са највећим светињама православља и светосавља, кренули смо пут српске свете земље.

У раним јутарњим сатима наредног дана стигли смо на прво одредиште, Пећку Патријаршију, наш родитељски молитвени дом и древно седиште српских духовних поглавара, смештену на улазу у Руговску клисуру, крај Пећке Бистрице. Ту нас је топло дочекало сестринство манастира на челу са Игуманијом Харитином. Потом смо се помолили на Светој Литургији којом су началствовали о. Јован Рајак, о.Марко Јефтић из Младеновца и о. Далибор из Осојана. Након Свете Евхаристије, поклонили смо се светим моштима наших архиепископа и патријарха чијих тринаест кивота се налази у светињи и целивали чудотворну икону Пресвете Богородице Пећке, („Пећка Красница“), чији је прототип, по предању, израдио јеванђелист Лука. Уследио је обилазак светиње и детаљно упознавање са црквама Светих Апостола, Светог Димитрија, Богородице Одигитрије, Светог Николе, припрате и њиховом уметничком заоставштином уз стручно вођење монахиње Мардарије. Нашу пажњу је у припрати привукла једна од малобројних фресака очуваних из времена градње а која представља Лозу Немањића са двадесетак портрета од Стефана Немање до цара Душана. Потом смо предахнули уз послужење у гостињским просторијама светиње и посетили манастирску продавницу.

Након посете Пећкој Патријаршији, пут нас је одвео до Високих Дечана, задужбине српског краља Стефана Дечанског. Моћни и узвишени, као да пркосе целом свету, Божијом милошћу и молитвама Светог Краља Стефана чувани, обасјали су нас својом молитвеном и духовном лепотом, дирнули бескрајном тишином и рајским миром. У овом величанственом споменику српске средњевековне културе, дочекао нас је јеромонах Петар, а са историјатом и фреско сликарством ове светиње нас је упознао брат Срђан, кустос овог манастира. Све овде оставља без даха, почев од улаза у светињу и каменог прага, углачаног и удубљеног стопалима верујућих кроз векове, преко саме унутрашњости, висине и зидова натопљених молитвом, куполе са ликом Христа Сведржитеља окруженог анђелима, лепоте фресака осликаних скупоценом византијско плавом и златом, па до чудотворних моштију Светог Краља Стефана Дечанског које почивају у кивоту испред иконостаса. Помолили смо се и целивали његове нетрулежне мошти а потом се пузећи провукли испод кивота. За трпезом љубави, уз послужење које нам је припремила братија манастира, окрепили смо се и наставили пут прожети узвишеним осећањем да овде заиста обитава жива вера Господа нашег, Исуса Христа.

Наставили смо пут ка Великој Хочи, српској енклави са око 500 становника и њеним виногорјима. Дочекали су нас дечији осмеси и њихови радознали погледи. Наш домаћин је био свештеник Милан Стојковић, који нам је указао гостопримство у цркви светог архиђакона Стефана и упознао са овдашњим животом српског живља. У Великој Хочи и око ње има 18 цркава. Посетили смо цркву посвећену Светом Николи у којој је очуван фрескопис а иконостас је из времена барока.

У послеподневним сатима, упутили смо се ка царском граду Призрену и његовим светињама. У Призрену смо најпре обишли надалеко познату цркву Богородице Љевишке, задужбину краља Милутина, посвећену Успењу Пресвете Богородице. Кроз векове много пута је уништавана, претварана у џамију, паљена, рањавана, ипак, овај драгуљ међу призренским црквама се због значаја, архитектуре и фрескописа, налази на Унесковој листи светске културне баштине. Њеној лепоти нису одолели ни припадници других вероисповести о чему сведочи записани стих на зиду припрате чувеног персијског песника „Зеница ока мога теби је гнездо.“ Отац Влада нас је дочекао и упознао са историјатом, архитектуром и фреско сликарством ове светиње. Поклонили смо се и целивали чудотворну икону Пресвете Богородице и наставили пут кроз Призрен.

Прешли смо преко Каменог моста реку Бистрицу и наставили узводно према Саборном храму посвећеном Светом Георгију. Као и друге цркве у Призрену и ова светиња је страдала 2004. године у мартовском погрому, али је милошћу Божијом убрзо обновљена. Служили смо вечерњу службу у њој и уживали у појању ученика Призренске Богословије, који су надалеко познати по свом извођењу духовне музике, а чији гласови никог од присутних нису оставили равнодушним. Својим молитвеним појањем улили су нам веру и наду да ће православље једног дана поново засијати овим просторима у свој својој моћи, лепоти и снази.

Упутили смо се ка Богословији „Светог Кирила и Методија“, првој школи учитељско -богословског типа на простору старе Србије, основане далеке 1872. године. И ово здање је страдало у мартовском погрому 2004, да би 2011, након обнове, школа поново почела са радом. Обишли смо библиотеку и унутрашњост Богословије, а наш домаћин је био јеромонах Исидор, професор ове школе, који нас је упознао са њеним историјатом и радом. Након обиласка, наставили смо свој пут ка манастиру Светих Архангела.