Песма Светој Великомученици Марини

У славу и част наше светитељке, заступнице и заштитнице пред престолом Божијим, наша драга сестра у Христу, Анастасија Цветковић, Божијом благодаћу надахнута, и овом приликом је својом поезијом дала допринос величању славе Божије!

Света Великомученица Марина

Јесте ли чули Хришћани данашњега века,
како се милост од Господа у трпљењу чека?
Јесте ли чули како Господа без страха брани
то чедо којем у мучењу пролазе дани?
Јесте ли чули Хришћани како се Вера крепи,
И како се од мука и рана не стрепи?
Јесте ли чули како се Господ не даје у туђе руке,
И како су том чеду од богатства милије муке?

Јесте ли видели Хришћани како се на душу пази,
И како се Вером у Христа непомјаник гази,
Јесте ли видели како се и на змије стаје,
А како Господ и тада снагу даје?
Јесте ли видели Хришћани како се отац одриче кћери,
Јер је била непоколебљива у Хришћанској Вери?
Јесте ли видели то чедо што храбро пред мучитељем стоји,
И што се страдања, бола и мука не боји?
Јесте ли видели Хришћани шта значи храбар бити,
Па крв за Господа с радошћу лити?

Јесте ли осетили како се љубав за Христа не штеди,
И како за Њега мучен бити и страдати вреди?
Јесте ли осетили мирис крви што се Антиохијом ширила,
Јесте ли осетили ту крв што се с грехом није мирила,
И што је зато и проливена тада била,
Да би другу Крв она пила?
Да би пила Крв Господа Бога,
Јер не беше крштена пре тога,
Већ крвљу својом Крштење узе,
И душу своју опра кроз сузе.
А ми не можемо рећи да ту крв данас не осетимо,
Већ морамо нечег добро да се сетимо,
Да смо од Адама и Еве сви постали,
Еда би сви једно у Христу остали,
И зато та крв и у нама тече,
Крв тог чеда што давно нам рече
да не смемо идолима жртве приносити,
Већ морамо једино Христу славу узносити!

Јесте ли Хришћани и ово чули,
Како се девојчици једној кожа гули?
Јесте ли чули како чедо то бије пруће,
И како ставља се на муке огњене, вруће?
Како су јој трозупцима тело стругали,
И како су јој се безбожни дрско ругали?
Јесте ли чули Хришћани како се на даску дете распиње,
Но како се оно ипак на Небо у Слави успиње?

Јесте ли видели и њене по пољу расуте кости,
И како мучитељима њеним Бог да прости
та девојчица Света жели,
И истину Христову с њима да дели?
Јесте ли видели како је том чеду Олимврије претио?
Но једног се он није сетио,
Да ће то дете Господ да диже,
И да ће у помоћ њој Он да стиже.
А да види ово једино је могло
биће које је снаге смогло
да гледа призор ужаса и срама,
како пржи се отелотворење Духа Светог Храма.

Јесте ли осетили Хришћани бол од пламена што су јој метали на груди,
И како она храбро одбија идоле што Олимврије јој нуди?
Јесте ли осетили топлину њену у хладној тамници,
Зеједницу с Христом у пустој самници?

Јесте ли чули Хришћани и молитву тог чеда,
Које се сво страдању у смирењу преда?
Јесте ли чули како Господа дозива,
И како јој се Он на молитве одзива?
Како је исцељује од рана,
И како јој је Дух Свети једина храна?
Јесте ли чули како се само у Господа нада,
И како само пред Њега ничице пада?

Хришћани, јесте ли видели како се врази косе,
Крстом Часним што у десници сви крштени носе?
Зар нас не учи томе то дете што у тамници змију Крсним знаком тера,
Јер велика је њена у Господа Вера?
Видимо ли ми ту међу ловцима птицу,
Што призива у помоћ Пресвету Тројицу?
Видимо ли како зли вуци хоће да јој душу зграбе,
И како лепоту њену безумно желе за себе да грабе?
Видимо ли како они виде само тело лепо,
Видимо ли како они све виде слепо?
Видимо ли браћо Хришћани ту рибу у мрежи,
Што једино Господу Своме тежи?
Чујемо ли голубицу што тихим гласом девојчици збори,
Девојчици што се за Царство Небеско страдањем бори,
Чујемо ли како јој мир од Господа доноси,
И како се Небо том невестом поноси?

И зар се не стидимо браћо у овај час,
Зар не гледа у срце сада своје свако од нас,
Да види има ли тамо места за Христа,
Да види да ли је тамо Вера чиста,
Да види има ли тамо кајања,
И на молитви пред Христом стајања,
Да види има ли тамо искреног бдења,
У вери и трпљењу Духоносног зрења?
Зар не гледамо у срца своја сада,
Да видимо је ли тамо у Господа нада,
Или више места има за људе,
А најмање за Христа да тамо буде?

А има ли ко међу нама да сада гледа у срце туђе,
Нека се обрати и нека у срце своје уђе,
Прво тамо нека очисти трње,
Да од греха оно не постане црње,
И има ли ко да брата свога сада мери,
Нека се опомене у Хришћанској Вери,
Има ли кога међу нама да сада брату суди,
Да мрзи на сестру или ма кога куди,
Нека трун најпре извади из ока свога,
Да би у брату и сестри видео Бога,
И нека дозволи Богу да једини Суд даје,
Јер не знамо ми како се ко у самоћи каје.

Зар нас не учи пример овог Светог чеда,
како се Вера чува, брани, штити и не да?
Зар нас оно не учи како да се кајемо треба,
Како би и душа наша стигла до Неба?
Зар нас не учи како да оставимо житејске страсти,
И како да презремо пролазне сласти?
Како да заволимо страдања од Господа дата,
И како да очистимо душе од блата?
Зар нас не учи и како да у искушењима будемо снажни,
И да не будемо као фарисеји Хришћани лажни,
Да не будемо лицемери и у Вери млаки,
Већ да будемо у искушењима стамени и јаки?
Зар нас не учи свему томе то чедо што страда за Божијег Сина,
Зар нас не учи томе Света Великомученица Марина?

СЛАВА БОГУ!