Светосавска поетска ризница нашег Храма

Свети Сава – српског народа заступник пред Богом, симбол наше духовности и вере, утемељитељ српске државе, књижевности и културе, не престаје да нас окупља и инспирише својом чврстом и непоколебљивом вером, богугодним делима и речима.

Искра овог непресушног извора надахнућа загрејала је и душе наших младих парохијана –Анастасије Цветковић и Дамјана Миликића и који, њему и Господу Богу у част и на славу, принесоше свој дар кроз стихове.

Завештање Светог Саве
(аутор Анастасија Цветковић)

Мирно је у порти ових дана,
И све чешће чујем цвркут птица,
Док душа се моја лечи од рана,
И док последњи пут поздрављам позната лица.
И ове последње дане живота свога,
Искористићу да прославим Бога,
И да дам вам браћо један савет,
Да оставим вам у наслеђе завет.
И зато – добро слушај ме брате,
Слушај ме шта желим ти касти,
Не допусти да сласти душу ти блате,
Сети се да је најбоље Православно расти.
Када те неко вређа – ти трпи,
Јер трпљење ће на души ране да ти крпи,
И не буди у друштву с оним који Бога псује,
Јер такав ће ти душу да црни и трује.
А када гладнога видиш – пружи му хлеба,
И који ти кошуљу тражи и хаљину му дај,
Добро дело твоје ће да се види до неба,
И веру Православну увек исповедај.
И немој никада да заборавиш пост,
Јер то ти је брате до Христа мост,
И уз молитву оружје моћно,
Пред којим демони стоје беспомоћно,
И ни са ким никада не буди у свађи,
Већ у Светом Писму ти утеху нађи.
Читај свете књиге и кандило пали,
Поштуј Свеце и зором се моли,
Поштуј Светиње што преци су дали,
Јер таквога Господ грли и воли.
А када те звона јутром зову у Храм,
Не допусти да Творац у њему тугује Сам,
Већ недељом и празником ти Цркви пођи,
На молитву и Причешће ти увек дођи,
И за грехове своје увек се кај,
Јер само тада ће ти се отворити Рај.
И свакога човека брате увек љуби,
У празнословљу време никад не губи,
Бројаницама запосли своје прсте,
И они нека те увек крсте.
Пригрли брате и слатко милосрђе,
И тако сачувај тело од пропасти и рђе,
Јер можда ће када ти се заврши живот,
Положити тело твоје у вечни кивот.
Не заборави да пригрлиш и стихове Псалтира,
И тако стекнеш топлину Небескога мира,
И немој да љубиш злато што душу кида,
Већ љуби Христа што са ње безакоња скида.
Списима овим завештавам те дете,
И потомке твоје — да врлина се сете,
Да опомињу вас кроз живот ове речи,
И да Бог вам од свега увек буде пречи.
И тамо у Србији ти остављам Светиње,
Да њима грејеш душе детиње,
Остављам ти Студеницу и Жичу,
Да браниш их од злих језика што на њих вичу,
што жарко желе да их сломе и сруше,
А ти брате не дај да векове гуше.
Остављам ти и мошти Свете и старе,
Мајке ми и оца мога,
Остављам ти их да целив им дајеш,
Да на молитву пред њих стајеш,
Да сузама умиваш кивоте Свете,
Да њима приводиш и своје дете,
Да га учиш ко су били његови преци,
И да су то сада на Небу Свеци.
Од свега највише у срцу Косово штити,
Не дозволи да се њиме иноверни хвали и кити,
Сети се да са тог тла потекао ти си,
И да ни од једног другог ниси,
Сети се да је земља којом ходиш света,
Већ осамсто Господњих лета,
Од када јој је Црква на дар дата,
И да те на небу чека од Бога плата.
Остављам ти и Хиландар — сети га се брате,
Не дозволи невернима да Веру ти клате,
Кажи и деци да Православље штите,
Јер само ће им с Христом душе бити сите.
Остављам ти и икону Тројеручице,
Да милију те Њене Свете ручице,
Остављам ти у наслеђе баштину,
Да чуваш је и поразиш таштину.
И пренеси брате овај завет и својој деци,
Реци им како су Христолики били њихови преци,
Подсети их да вери никада не окрећу леђа,
И да се моле увек и за онога који их вређа.
И преклињем те брате из Трнова града,
Припази да не сиђеш до мрачнога ада,
Крштњем душу своју преобуци,
И тако са ње грехове свуци.
Моме казанију овде је крај – изнемогле су моје руке,
И дошло је време да напустим земаљске муке,
И душа се моја сада заувек одваја од тела,
Путује Христу и Свецима – тамо где је одувек хтела.
Сада остављам и прах што сагорео је давно,
На Врачару када су га Турци спалили јавно,
Остављам га да подсећа те брате на жртву,
Да подсећа те на телесност мртву.
И завештавам те брате пепелом овим,
Немој се брукати чедо пред њим,
Већ делима својим ти оправдај даре,
И не дозволи брате да они црне и старе.
Завештавам те оним што вечно живи,
Завештавам те оним што никад не сиви,
И од овога ти ништа боље дати не могу,
Већ те чекам у Вечности, да се поклониш Богу,
И да заједно пред Творца станемо,
И тако загледани у најлепши Лик,
Да молитву пред Њега канемо,
И гласан забрујимо клик,
Да је само Богу на Висини вечно слава,
Рецимо то, ти – Српче моје и ја – монах Сава.

Аутор Дамјан Миликић

Често се деца мала запитају,
Како је то бити у рају?
Да ли нас Бог гледа са неба?
И да ли све то тако треба?
Да ли је Бог ту, близу нас?
И да ли ће нам пружити Спас?
Да ли ће Исус опет доћи?
И колико ће времена до тада проћи?
Кроз веру, Цркву, током Литургије свете,
Одговоре на питања, добиће свако дете.
И све што је нејасно и што не разумемо,
И на шта одговор дати не умемо,
Моћи ћемо да схватимо,
Само ако се молитвом Богу обратимо.
За то нас само треба слуха,
И да верујемо у Оца, Сина и Светога Духа.
И тај слух је од Господаа дар,
Као и свака остала ствар.
Све на свету је Господ створио
Он нам је и пут до Раја отворио,
И зато требада се молимо,
да Цркву као свој дом волимо.
И да научимо радозналу децу многу,
Да славе и уздижу речи хвале Богу!