Оданије Васкрса

46. Ја у свет дођох као светлост, да свако ко верује у мене не остане у тами. 47. И ко чује моје речи и не верује, ја му не судим; јер не дођох да судим свету, него да спасем свет.

(Јеванђеље Јован, 43. зач. (12,36-47))

У среду, 20. маја 2026., шесте недеље по Васкрсу, Светом и Божанственом Литургијом, по први пут у нашем храму, обележили смо празник - Оданије Васкрса. Посебност и величанственост данашње Литургије је у томе што је по свом богослужбеном поретку иста као и Васкршња Литургија која нас у својој радости увек подсећа на подвиг поста и Страсне недеље. Овај празник означава растанак, испраћај празничког периода, четрдесетодневног прославаљања Христовог васкрсења у цркви кроз предивне васкршње службе, стихире и тропаре.

Отац Јован се у беседи о овом дану најпре осврнуо на претходни четрдесетодневни период и недеље по Васксрсу у којима смо се посветили низу поука које наша Света Црква износи пред нас и којима нас још више утврђује у вери у истину Његовог васкрсења.

У свом поучном слову на тему данашњег зачала истакао је значај истог јер нас враћа у Стари завет јер је и сам Спаситељ рекао Нисам дошао у свет да укинем закон и пророке, него да их испуним.

„И чудесно је то 43. зачало у Јовановом Јеванђељу, чак и када је Христос већ почео да предсказује своје страдање, догађа се то да су апостоли још без уверења, дато им је да виде и да сведоче, међутим још нису поверовали, још га нису видели као Сина Божијег.

„Јер иако је учинио толика знамења пред њима, не вероваху у њега;“

Христос, тада, почиње да прича о себи као светлости и каже им да је још мало времена светлост са вама, ходите док светлост имате да вас тама не обузме, а ко иде по тами, не зна куда иде. Наравно, та светлост о којој Господ прича, се гради на оној вечној светлости која је разорила таму, таму смрти, а то је Васкрсење.Ту, заправо, Господ говори о томе шта значи ходити у Васкрсењу, у светлости, не бојећи се таме, која хоће да изазове лутање, јер смо саздани управо на Васкрсењу.Човек који гради себе на Васкрсењу, кроз благодат Божију наравно, он се не боји таме, он се не боји смрти, он, начелно, за крај зна само као један период битисања у телу, у времену и простору, али крај који је благословен. Ми то у сваком богослужењу и кажемо: Крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран и да добар одговор дамо на Страшном Христовом Суду. То је из светлости, из те перспективе гледања на крај. Потенцијал вечности.“

На крају беседе отац Јован је нагласио да овај период за нама не представља само утврђивање у истиност Христовог Васкрсења већ да кроз Цркву вођени, њеним старањем и бригом, се у овом празничном дану утврђујемо и у истинитост сопственог васкрсења, у тријумфу победе који нам је донео Победилац смрти, Господ наш, нас ради и ради нашега спасења,а у чему и јесте тајна овог празника.