храм
храм
храм

Вести

18.03.2022.

Предавање на тему ЖИВА РЕЧ ЗА ЖИВЕ ЉУДЕ

предавач архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета

Након вечерњег Богослужења, Молебана Богородици, отац Јован се обратио присутном народу са речима благодарности и жељом да Бог свагда живи међу људима, да оснажени Духом светим и молитвом вођени, вазда растемо у љубави једни са другима и постанемо једно попут Светог тројства. Сабрани верни народ је приступио светој тајни миропомазања и потом прешао у парохијски дом.

Своју духовну беседу, наш вечерашњи и уважени гост, отац Стефан, отпочиње поуком да је жива реч управо јеванђељска реч јер

͈Ко Моју ријеч слуша и вјерује Ономе који Ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот." и Небо и земља ће проћи, а речи моје неће проћи."

Човек је по образу божијем створен, и човек, иако носи грехове многе, иако је пао, није ишчезнуо. Човеку је потребна жива реч од свештеника јер у Цркви све остаје најбоље запамћено. Живе људе у Цркви не занима само живот сад, већ их занима вечни живот. Треба да живимо онако како нас свети Јустин Поповић поучава а то је да сваки дах свој у вечност претворимо и онда никад нећемо пасти у очајање или бити забринути. Уселимо духа светога у себе кроз Цркву, Литургију, да би жива реч у нама оживела. Изграђујмо живот свој према речима живота, које свештеник из олтара изговара на свакој Литургији: Двери, Двери, са премудрошћу пазимо – позив да отворимо врата срца, ума, савести и свести да би се мудрост божија, мудрост творачка у нас уселила путем светог причешћа. Позвани смо да оправдамо ту благодатну силу која нам се даје јер имамо пет талената дарованих од Бога. Да би реч жива била за живе људе треба да оживљавамо умне силе за ове дарове. Први дар је природни, дар који сви добијамо вода, шуме, кисеоник, топлота, земља која нам је дата али се ипак своди на варку, чарање, маштање. Други дар је Свето писмо Старог завета са заповестима, намењено свим људима планете. Трећи таленат је Нови завет, нова животна ера у којој нам Исус Христ нуди живу реч спасења да би се спасили од сваке заблуде и предрасуде, јер нема смрти у ономе који је извор живота. Четврти дар је Црква, једна света и апостолска црква, која све познаје од постања света, која је као тврђава и стуб истине. Пети дар, који крунише све, је Дух свети, који је цар небески. Обдарени са свих пет дарова, позвани смо и дужни да све што смо добили као залог, све наше знање, вештине рада, управљања и мудрости умножавамо.

У свом слову отац Стефан даје осврт и на прву посланицу Коринћанима Светог апостола Павла и подсећа нас да без љубави, која се у овој химни именује Богом, човек није ништа, без обзира на језике, вештине и знања која поседује. Оно што нам остаје су вера, нада и љубав као вечно жива реч која не може ишчезнути. Позива нас да водимо врлински живот подсећајући нас на јеванђељске стихове:

Јер Гладан бејах и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, гост бејах и примисте ме, болестан бејах и посетисте ме, у тамници бејах и обиђосте ме."

и упућује нас да, уколико не успевамо да испунимо ове врлине, своју пажњу усредседимо на једну једину врлину, врлину неосуде, праштања и покајања у чему лежи тајна и смисао нашег спасења.

Не судите, да вам се не суди. "

Кроз јеванђељске приче оживљавања удовичиног сина јединца, Јаирове кћери и Лазара, од стране оног који има власт над животом и читавом васељеном, отац Стефан нам даје примере живе речи за живе људе на делу. Кроз ова три момента у Јеванђељу Свети оци Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти праве паралелу са људским исповестима. Јаирова кћер је оживела након четири, пет сати и то оживљавање представља људе који чим згреше, хитају свештенику да исповеде свој грех. Удовичин син оживљава након два дана и то представља оне људе који грех свој носе и на телу и на души, двоструко и које траже разрешење одмах од свештеника и устају из умртвљености своје одмах по разрешењу од греха као што је и младић устао. Лазар оживљава након четири дана и то су људи који неће да се исповеде све до смрти јер немају храбрости и срца.

У свом завршном и душекорисном слову, отац Стефан наглашава да смо позвани да жива реч оживи у нама, кроз пуноћу живота и породични живот, да кроз пост и молитву изградимо вечну љубав, да нађемо мир са Богом, собом и другима, да будемо синови светлости и дана а не сујеверја, празноверја и маловерја.