На дар Храму Свете Великомученице Марине у Парагову

Срце моје још једну песму да испева жели,
Једну Радост са свима хоће срце да дели,
И зато, не може више да ћути, да неми и дрема
о томе како диван Храм има епархија Срема.

Зато, почуј Србине, какво Србија чува благо,
Моме срцу мило, меко, топло, нежно и драго,
Почуј какав Храм земљу ти лепшом и јачом чини
Храм посвећен Светој Великомученици Марини!

Можда си већ и чуо од неких добрих људи
како и њима срце за тим Храмом жуди,
И како застаје срце пред здањем тог крина,
Где спије Света Великомученица Марина.

Можда су ти већ рекли и по коју лепу ствар
о том’ како се у Храму том радује сва твар,
Како све поје, кличе и слави нашега Христа,
И како је Вера у људи тог Храма јака и чиста.

А можда има и још нешто да ти се преда знању
о том прекрасном, чудесном и Светом здању,
Које те скрушено поздравља са звоника,
У којем станује девојка прекрасног лика.

Можда треба да чујеш шта срца верника зборе,
из Храма који најављује Светиње Фрушке горе,
То Света Мученица из њих проговара смело,
И није се то што зборе тек тако срцу омело.

А не зборе само језик, нит’ речи многе, дуге и разне,
Већ збори срце онда када су усне неме и празне,
Збори свака суза, вапај, уздах, загрљај ил’ осмех благ,
И све то видећеш када прекорачиш нашега Храма праг.

А говор срца се само срцем разумети може,
Тамо где се двоје ил’ троје у Господу сложе,
Јер је говор срца у човеку малом Божији глас,
То Бог проговора из брата, сестре, из Храма, из нас.

А говор Божији освећује и милује уши,
Он доноси Радост и Мир срцу и души,
И зато је у нашем Храму око срца топло и меко,
“Хвала ти на Дару овом Господе!”, свако би рек’о!

Имамо и Литургије, Христову Крв и Тело,
И шта би срце друго још затражити хтело?
Ту су и Мошти страдалнице, помоћнице силне,
Свете Великомученице Христове Марине!

И мошти Антонија Светог монаха,
Који исповеди Христа без страха
у немоћима све нас бодре, теше и крепе,
Па још и Службе чудесне, снажне и лепе.

Имамо и Тројеручицу да сузе наше прима длану,
Да исцели немоћ, утиша страсти и завије рану,
Ту су и Хришћани веселог срца и топли људи,
Који веле ти Србине: “И ти међу нама овде буди!”

И не мора нико да говори бучно, гласно
да би сваком створењу постало јасно
да је наш Храм песма која се Богу диже,
да је Храмом нашим земља Небу ближе.

Већ само треба волети, жарко и Радосно хтети,
с нама у покајању, врлинама и молитви зрети,
Зато немој само да слушаш, већ се увери сам,
Дођи и види Љубав коју има наш Свети Храм!

Дођи и види браћу и сестре сличних борба,
Ослободи се од свих грехова, мука и скорба
под Благодатним зидинама Марининог Храма,
јер сада знаш душо хришћанска, да ниси сама!

И немој да се чудиш ако у срцу заигра искра Вере,
Немој да се плашиш ни ако срце и душа затрепере,
То се дешава када срце послуша Христове речи: “Ефата!”
И отвори се за Бога, за ближњег, за сестру и брата.

Та искра Вере је посета Божија људима,
А трептај срца и душе је чудо над чудима,
Јер то трепери Маринина Љубав силна, нежна у нама,
И у свима који нађу утеху под сводовима нашега Храма!

И сви те чекамо да дођеш, чујеш и видиш,
Само немој када дођеш да се стидиш
пред силним Храмом чија звона још силније зову
тебе Србине да похиташ том Храму у Парагову.

А и ако не знаш пут који до Храма нашег води,
Немој да бринеш, у твом ће срцу да се роди
осећај Благодати, Радости и Мира с Висине,
Кад’ крочиш пред Храм Свете Страдалнице Марине!

Када осетиш да срце хоће да стане,
И када ти Радосна суза из ока кане,
И када ти у срцу зрак Љубави, Вере и Наде огњено сине
знај да си пред Храмом Свете Великомученице Марине!

Молитвама Свете Великомученице Марине, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас! Слава Богу на свему и за све! Диван Си Господе у Светима Својим!

Анастасија Цветковић