Мом најдражем Храму у Парагову

Бели крину што земљом сјајиш, хвала ти за сваку сузу, сваки осмех благ, загрљај, Милост,
утеху, Благост…

Хвала ти Храме мој Најдивнији што си ми био рука која ми је брисала сузе туге с лица, а
сузе Радости приводила очима мојим!

Хвала ти што си ми био Светлост у тами, Радост у тузи, осмех у плачу, суза у Радости…

Хвала ти за свако Богослужење којим си дотицао моје изранављено срце и из пепела
греха га подизао на престо Христових Дланова!

Хвала ти што си на крилима својим молитвама Свете великомученице Марине увек носио
бремена и искушења моја до Христових ногу!

Храме мој — најмириснија ружо моја, најсветлозарнија Светлости у тами мојој, сада када
моје биће занемело и тужно стоји пред тобом, сећајући се свега што се збило међу
Благодатним зидинама Твојим, а немоћно да поново оживи Духозрачне успомене — осим
једино кроз ридајуће слике сећања, можда не могу речи да опевају Твоју Силу, Величину,
Твоју Топлину, можда не могу усне да искажу Твоје срце такво и толико које места има за
свако чељаде, али ове сузе ока мога говоре све — да си ми био све, да си ми био срце,
душа, Радост, помиловање, скут хаљине Христове, да си ми био пријатељ, Отац, Мајка,
сестра, брат, да си био мој Небоносни Храме, одећа наготи душе моје, осмех плача мога,
суза срца мога, Васкрсење мог свегрешног бића!

Хвала ти за Васкршња и Божићна свитања у којима је свитала моја душа из смрти у
Живот, из туге у Радост, из пакла у Рај…

Био си ми и остајеш у срцу место мојих првих разговора са Господом, првих корака душе,
место где је срце моје први пут разумело и осетило да гори од Христових Речи, баш као
негда и Апостолима док им је говорио Господ на путу за Емаус… Ти си Храме
ПреБлагословени, мој пут за Емаус, мој пут с Васкрслим Христом до Царства Вечности,
јер си моја прва Љубав, возљубљени крине мој…

Био си ми и остајеш у срцу све оно што сада, због слабости своје, не могу да гледам, да
чујем ил’ осетим, сада када се једно парче Твоје одломило, а које нас је до скоро тако
снажно, очински грлило… знам да нас и сада грли у молитвама својим, али је тешко када
фали макар само један уд Христовог тела, наше Преслатке заједнице…

Храме слатки, Храме нежни, волим те! Али не могу више да гледам Твој Чудесни Сјај, јер
ме срце боли за тим маленим, а опет тако великим парчетом Неба које оде у неке више
путе, којег више нема на месту које је због његовог срца отвореног за Христа тако Свето
било…

Не могу више да ослушнем слатки шапат Твојих Фресака, ни да осетим њихов благи
поглед пун Мира и Кротости, не могу више да чујем блажени пој, јер не могу да крочим
тамо где сам срце излила своје, а где више нема тог парчета које је увек пажљиво
ослушкивало срце моје…

Не могу ни да изустим све Красоте које сам у Теби доживела, проживела, ни све вапаје,
уздахе, сузе, Радости, Благодатне додире Христових Речи мом маленом срцу; не могу да
опевам ни сва орања срца, благодарствене песме које су тако снажно из срца срцу
налазиле пут…

Храме мој, свака ми је реч недовољна, премала, недостојна да прослави Твоју Величину,
Лепоту надумну, Силу Христову Којом сјајиш вечно у мом срцу, а како и не би када се град
не може сакрити док на гори стоји… а гора је Твоја Господ и Света Марина… И као што је
светиљка телу око, тако си Ти Храме мирисни мој, Светлоткано Сунце моје — светиљка
моје душе, мог срца, мог Васкрсења у Осми Дан!

Сувише је болно срцу моме да слуша о милим причама о којима сада може само да се
препричава, јер су се сасвим тихо удаљиле од нас, и отишле неком другом Храму да тамо
постану приче које ће се — не препричавати, но живети међу неким другим људима, који
ће расти у Христу с тим дивним парчетом нашег Храма…

Немој ми замерити Мили Храме што не могу поново у Тебе да крочим, па ни ако одем
неком другом Храму, тешко ми је што не живим више у Теби причу која је срце моје тако
чудесно огрејала те Велике Среде када сам под окриље Твоје и тог парчета ушла, са
жељом да никада из њега не изађем… опрости ми што ми сада гледаш леђа, мислила
сам да ћеш ми увек лице обасјавати Твојим Чудесним Сјајем… али не могу, тешко ми је…
Плачеш слатко, то још једино чујем, сузице моја топла, а плачем и ја, а то су Благодатне
сузе пред лепотом Твојом Преслатком, Храме Пренежни мој…

Неизбрисива сузо лица мог, незаборавни крине Христове Радости, неувела успомено на
трептаје срца мог — Храме мој НајХристоноснији зови ме поново звонима слатким Својим
— све док срце моје болно поново не зачује Твој преслатки глас, твој пренежни додир,
најмекши загрљај у којем срце може само да воскликне: Слава Теби Боже наш, слава

Теби!

\мом најдражем Храму Свете великомученице Марине у Парагову
од чеда Цркве Христове — слушкиње Божије Анастасије