Опроштајна беседа свештеника Јована Рајака са места пароха параговског у Сремској Каменици при Храму Огњене Марије

У Име Оца и Сина и Светога Духа.

Уместо проповеди на тему прочитаног Јеванђеља о Милостивом Самарјанину, обратићу вам се на један посебан начин како бих вам, као што сам увек чинио, поклонио своје срце кроз које Господ открива вама све што у овом тренутку осећам.

Када сам отпочео писање ових редова, помислих како људи често говоре: „Прва љубав заборава нема”, а ја вам кажем, драга моја браћо, сестре и децо мила, парохија, прва парохија заборава нема. Моја прва Литургијска заједница, заборава нема.

У петак, 28. новембра, првог дана божићног поста, позвао ме је наш Владика Василије у Епархијски двор у Сремске Карловце и саопштио ми је његову жељу да ме постави за Архијерејског намесника подунавског. Осетих толику част, поверење и узвишеност, да се постидех, заблагодарих и у послушности прихватих. А онда је следила и вест о премештају мене и моје породице. О одласку са овог места на којем сада и још данас стојим, места пароха ове дивне парохије, старешине овог свечаснога Храма и духовника вашег. Тада се моје срце стегло и у исто време узбуркало и душа почела да осећа нова стања. Стање нове слабости, збуњености, страха, а онда као светлост која разбија сваку таму, осетих стање Благослова, које извире од Дародавца свих Добара, нашег Преблагог Господа. Благодаран Богу на новом благослову и осећајући утеху Његовог Промишљања, БЛАГОСЛОВУ БОЖЈЕМ бих и посветио своју последњу проповед као ваш активни парох и надлежни свештеник.

Све ово време, ових чудесних десет година, наизглед не пуно времена по броју, али мноштво година по догађајима, прво се сећам духовног раста.

Браћо и сестре, све ове године, растао сам са вама у Христу, а опет и ви у мени, а ја у вама. Како је то дивно, јер заиста, расли смо у Христу!

Као што је Христос апостоле тешио приликом свога вазнесења на небеса да мора да иде, да би још више био са њима и нама послањем Свесветога Духа, тако и наш благи растанак осећам да мора да се деси, да би још више били заједно, кроз Свету Цркву Његову, кроз срце Цркве - Свету Литургију, а у Љубави Божијој која границе нема.

И као што су тек у „физичком одсуству Господњем” свети апостоли Духом Светим видели све тајне Божје, разумели сва Откривења Божија до мере да је свети првомученик и Архиђакон Стефан видео отворена небеса и Сина Човечијег где стоји с десне стране Богу (Дап 7,56) јер апостоли и сви свети више нису живели сами у себи и са собом него Христос у њима (Гал. 2,20), тако ћемо и ми благодаћу истог Свесветога Духа још боље видети једни друге. Ви мене и ја вас, а све ради јачања љубави и молитве за спасење свих.

Верујем да ћемо још боље видети, осетити и разумети сваки наш сусрет, поглед, разговор, додир или загрљај, похвалу или критику, љутњу или помирење, сузе и смех, игру и плес, песму, жалост, тугу и радост, стајање и клечање, све ћемо боље видети јер ће нам Дух Свети помоћи. Помоћи ће нам Сам Господ, опет и опет, Благословом Својим!

Знам да ћемо бити још више заједно, можда не онако како бисмо желели, али верујући у Божје Промишљање о целом свету и сваком човеку, бићемо још приснији, у Христу, у Љубави Христовој, ви у мени и ја у вама. Можда не толико у телу, колико још више духом. Свесни да је се овде управо то и збило. Духовни раст у духовном јединству.

Због свега наведеног, исповедам вам, да Господа у овој новонасталој ситуацији ниједном нисам упитао „Зашто? Како? ” или томе слично. Нисам могао и нисам смео, јер сам осетио Његово тајанствено Миловање у томе да је Он још више са мном и са вама, као што је обећао својим светим апостолима, а преко њих нама, својој Светој Цркви, да ће бити са нама у све дане до свршетка света. Амин.(Мт, 28,20)

У срцу ћу носити сваку радост којих је било јако много. Сваки мој улазак у ваше домове је била моја огромна радост, јер сам био опет и опет у прилици да подарим вама и вашим породицама Благослов у Име Божије. И све што сте ми поверили у разговору са вама, испод иконе ваше, носићу у срцу своме и искрено се молити за вас. Ако вам је на утеху, а Богу хвала и нашем Владици, бићемо ми и даље заједно али само на другачији начин, јер ћу се сасвим потрудити да као Архијерејски намесник будем и даље на услузи вашем новом пароху и свима вама. Хвала вам за сваки цвет који сте посадили у овој порти и учинили је овако лепом, а онда, свеједно, да ли сте кафу скували или принели чашу да се људи освеже, све је то један велики Благослов и на свему вам хвала. Хвала браћи мојој, који су овде много своје снаге и зноја оставили, јер су све учинили да би испратили моје идеје, а било их је тако много. Али слава Богу Великоме да смо сваку идеју спровели у дело и на крају оплеменили ово предивно свето место које ће сваком који улази са страхом Божјим, вером и љубављу у њега бити мелем на душу. Колико је било приложника, ктитора и добротвора то само Господ зна. Својим несебичним давањем помагали су изградњу свега овога што служи слави Божјој, на корист и спасење рода православног. Радујте се сви, јер ће вам Бог открити у онај дан колико је све ово Њему мило дело!

У последњих десет година поред свега наведеног и сигурно много тога изостављеног, сведочих још нешто: снагу вере и љубави према Богу, Његовој Цркви и свима вама моје супруге Милице, сина Теодора и ћерке Тихане, моје домаће Цркве и моје породице, чија љубав, подршка, разумевање и подношење мноштва искушења ми је била највећа снага и потпора у ношењу Крста који ми је од Господа био поверен овде, на чему сам им толико благодаран.

Ма колико да је било прашине, разног материјала, шута, копања, слагања, премештања, уношења и изношења, од мноштва грађевинских радова, ипак, верујем, да је више било миомирисног молитвеног када тамјана и Благодати Божје која се изливала кроз многа Богослужења, молитве, сузе, певања, кајања, мирења и праштања.

Посебно благодарим свој нашој драгој деци! Ви сте ми толико радости учинили да ће ме кроз цео живот грејати ваша љубав. Ви сте нам свирали и певали, ви сте нам рецитовали, ви сте ревносно учествовали на Богослужењима у олтару и за певницом и знајте да је слика такве ревности дечије обишла ову Епархију и шире. Све ваше приредбе остаће у срцу мом за незаборав. Шта ме чека даље, не знам. Али једно знам, да ће моје срце и душу грејати заувек сваки ваш дар.

Радујем се изнад свега, што остајем физички свима вама близу, а све ћу вас задржати у молитвама и редовно помињати на Светим Литургијама.

Мога оца, који је такође свештеник већ 30 година, увек је на посебан начин пратила Пресвета Богородица - на Покров Мајке Божије је рођен а на Успење Њено рукоположен. У нашим животима често су се преплетали слични па и идентични догађаји али у различито време. Слично се и сада дешава. На Покров Пресвете Богородице сам служио прву Литургију у овој Светињи, а на Ваведење Пресвете Богородице ћу служити прву Литургију као нови свештеник у храму посвећеном Њеном Рођењу. Мајчица моја ме зове – њен позив осећам у дубини срца свога и морам му се одазвати.

Неколико пута сам чуо: „Не дамо вас, оче!”. И молим вас, не дајте. Опет, не онако како сте можда мислили, него сарађујући са Вољом Божјом, онако како једино треба да чинимо. Молите се за мене недостојног и грешног, молите се за свог новог свештеника и духовника, молите се за све свештенике, монахе, монахиње и Архијереје наше Свете Српске Цркве да истрајемо у проповедању, сведочењу и живљењу у Господу и Његовом Јеванђељу. Молите се да истрајемо сви, сав клир црквени и верни народ са места које нам је поверено од Бога и да и ми можемо осетити у онај дан кад нас Господ позове оно што је Свети апостол Павле свом ученику Тимотеју исповедио: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах” (1. Тим. 4,7). А да би нас тога Господ удостојио морамо бити Његови ученици, Његова деца. И као што се „ученик познаје по учитељу” тако ми знамо како ће нас Господ познати да смо Његови „ако будемо имали љубави међу собом” (Јн 13,35).

У Љубави Божјој останимо и наставимо у Њој да живимо. У њој нашавши се служих вам све ове године надајући се у страху Божјем „да сам свима био све” (1. Кор. 9,22) и да су нам дела била јача од речи. Опростите браћо, сестре и децо моја мила. Благодарим вам на свему.

Благодарим Богу на Љубави Његовој чијом Благодаћу и написах и сврших ове започете редове. Благословени били народе мој вољени. Радујмо се и не бојмо се. Господ је са нама у векове. Амин. ХРИСТОС ВАСКРСЕ!