Анастасија Цветковић: Видовданска ода

Видовдан

Знамо ми браћо да је земаљско царство замалена,
Учили су нас то старија браћа још од малена,
Учили су нас то и сви Свети до данашњег дана,
До светлог, небеског и вечног Видовдана!
Учио нас је то и кнез Лазар с Косова поља,
Да су небеска царства од земних боља,
И још да је много лепши Христов двор,
Онај што добио је тај јуначки збор,
Што се негда на Косову састао,
И што се од трулежи земаљске растао,
Еда би живео тамо где нема жалости,
Тамо где су вечне у Христу Радости!
Учио нас је Лазар и да не тражимо на земљи дворац,

Већ да будемо за Христа борац,
И тада иако телом рањени,
Били су Христом у души храњени,
И зато морамо браћо још нешто знати,
Да су давно на Косову животи дати,
Да је крв Света земљом потекла,
И да је српска душа од суза отекла,
Јер није могла да гледа како се крвљу њиве заливају,

Како трагови њени тела обливају,
Није могла да гледа како јој туђинци децу трују,
Како на Цркву јој вичу и пљују,
Није могла да гледа расуте по њој кости,

И како се више у њој пост не пости,
Како се ‘место црквеног поја,
Чују звуци Косовског боја,

Није могла да гледа како јој џамијају Лазарицу,
Како јој туку и шамарају Раваницу,
И после много векова она умива сузама лице,
Због те зле и нехристолике клице,
Што слободно пољима њеним расте,
И што жарко жели с њом да срасте,
И да јој кукољем отрује жита,
Но Србију данас Господ пита,
Жели ли земљу или небо да купи,
Жели ли у Рај пред Њега да ступи,
Или жели на земљи да живи криво,
Чујеш ли то питање Господња њиво,
Чујеш ли шта те пастир данас пита,
Желиш ли Христа и Неба бити сита,
Или желиш земљу више да љубиш,
Па да Царство Вечно губиш,
Чујеш ли Србијо шта Господ ти виче,
Он казује ти да мученици твоји на Њега личе,
Јер су крвљу својом грехове спрали,
И данас пред Њега на Небу стали,
Чујеш ли Србијо шта Господ ти каже,
Да ти је утврдио на Небу Свете страже,
Јер од данас имаш молитвенике пред Њим,

И мораш се Србијо поносити тим,
Јер те од данас Лазар молитвама греје,
И крепост ти у души рађа и сеје,
Од данас те и Пребиловац с Неба гледа,
И више те у руке туђинца не да,
Од данас те Јасеновац милује по глави,
И жели крај себе да те на Небо стави,
И данас се широм земље твоје служи опело,
Но радуј се Србијо јер с тобом Небо је цело,
Радуј се Србијо јер ти Лазар земљу соли,
И јер се за тебе пред Христом моли,
Радуј се јер ти со обљутавила није,
Јер се Лазар данас на Небо вије,
Радуј се Србијо што Васкрсаваш када ти суде,
И што када ти другу Веру дрско нуде,
Нећеш да је за вечеру продаш,
Што нећеш да је невернима даш,
Радуј се Србијо што си у страдањима јака,
И што ходиш путем косовских јунака,
Радуј се сваки пут када ближњег волиш,
Јер само тада ћеш моћи земљу да солиш,
Само онда када трпљењем чуваш Веру,
И када у свему увек имаш меру,
Када на Христов позив да се у Рај селиш,
И да Радост Христову са другима делиш,
Одговориш са: “Желим само Тебе Владико и Творче,

желим да и ја заличим на тебе Оче”,
Само ћеш тада спокој души наћи,
И једино се тада у страдању снаћи,
Онако како Христос од нас тражи,
Без бојазни, лукавства и лажи,
А ми Србијо још морамо да зримо,
И зато сваку трулеж презримо,
Чујеш ли Србијо да Лазар ти главом затреса тло,
Ваљда жели из земље да исчупа ти коров и зло,
И да ти капима крви залије божур земље Свете,
Косова око којег хиљаде анђела данас лете,
Чујеш ли Србијо звона Васкрсле Лазарице,
Осетиш ли благоухање моштију из сремске Раванице,
Видиш ли Србијо сунце што зором се на Косову буди,
И Господа што ти данас Вечно Спасење нуди,
И Лазара који ће ти на Небу венац плести,
Да би и ти могла крај њега сести,
Ти која слушаш мајчински плач,
Тебе коју пробада безверни мач,
Устај Србијо, Божији доме,
Не дај никоме да Веру ти ломе,
Радуј се Србијо јер си данас Духом рођена,
И јер си Лазаром у Вечност вођена,
И зато увек уз Косово своје буди,
Док Господ не дође и теби да суди!

Анастасија Цветковић