Недеља Самарјанке

У петој недељи после Васкрса – Недељи Самарјанке сећамо се догађаја који је описан у Јеванђељу по Јовану – сусрета и разговора Христа са женом из Самарије, из рода незнабожачког.

Заставши да се одмори код Јаковљевог бунара, Исус среће жену Самарјанку. Затраживши јој да му захвати воде рече јој да јој Он може дати „живу воду“ — воду која доноси вечни живот и духовну благодат и испуњење.

Током разговора Исус јој је показао да зна њен живот и њене муке. Није је осудио, него ју је позвао на веру и промену живота. Самарјанка је схватила да пред њом стоји велики пророк, а потом и Месија.

Поверовавши, она одлази у град и говори људима:

„Дођите да видите човека који ми каза све што сам учинила.“

Захваљујући њеном сведочењу, многи повероваше у Христа. Света Црква прославља жену Самарјанку као светитељку и мученицу Фотину (она која носи светлост) 2. априла. По црквеном предању, света Фотина је постала јеванђелиста, постала апостол и наставила да проповеда хришћанску веру са своја два сина и својих пет сестара у Картагини у Африци и пострадала је мученичком смрћу за веру, тако што је бачена у бунар од стране цара Нерона не желећи ни једног тренутка да се одрекне задобијене светлости Христове.

У пригодном слову о овом зачалу, отац Јован беседи:

„И да бисмо могли да приђемо тајни „воде живе“ треба да знамо опет и опет у миру да је свако слушање Јеванђеља наш разговор са Господом, не како ми хоћемо, него како нам је потребно. Свако читање Јеванђеља је наш разговор са Господом и ми треба да поступимо као ова жена, да се догоди у нама покрет отварања нашег бића, од срца, преко душе и ума и све то да буде отворено за онога који треба да нам запали срце огњем Божанским. То треба да се догоди овде, на Литургији, јер ако служимо Литургију да тек нешто задовољимо или одрадимо, немојмо то више радити браћо и сестре, јер то није добро. Оввде треба да се догоди у нама покрет отварања за Господа а где је и Господ онда се догађа оно што рече овој жени: Даћу ти воду живу од које никад нећеш ожеднети.

Та вода жива јесте како наши свети оци дивно и једноставно објашњавају, увек благодат Божија која у нама рађа испуњење и из њега управо то да смо спокојни у свему што смо, јер јесмо у благодати Божијој али појашњавају и свети оци да је вода жива управо Света чаша причешћа која се излива не само за нас, него за све који љубе Бога. “

Света Православна Црква се на данашњи дан молитвено сећа и обележава спомен на спаљивање моштију Светог Саве - спомен на догађај када су Османлије, у жељи да сломе српски дух и да последњу наду и утеху нашег рода у оним мрачним временима униште, спалиле мошти Св. Саве на Врачару.

И ми празнујемо овај догађај као догађај, објашњава отац Јован, по нашој мери, по Божијем допуштењу, као Васкрсење српског рода а као потврда тога, на месту спаљивања, данас се налази највеличанственији храм који носи назив Спомен храма Светог Саве.