Поетски одјеци у данима Беликог поста

Наша драга сестра у Христу и појац у храму, Анастасија Цветковић, у протеклим недељама Великог и Часног поста, увеличала је својом молитвено надахнутом поезијом духовне вечери у нашем храму којих се удостојисмо благодаћу и милошћу Божијом.
 

---

Не бој се, само веруј

Господе, у Теби је све надање моје,
И зато ничега не треба да се боје
они који се Тобом Господе хране,
И који ове пролазне земаљске дане
користе да Теби службу принесу
И да ти молитву и жртву узнесу.

И зато не треба да уселимо у душу страх,
И бригама не треба да умивамо наше мисли,
Већ треба да се сетимо да смо прах,
И да ће од нас Господ решење боље да смисли.

А када нас искушења стискају и стежу,
Када покушавају за себе да нас вежу
не треба да се одевамо у безнађе и тугу,
Већ се сетимо како је исцелио капетановог слугу,
Онај који је и Јону ослободио из утробе кита,
И који свакоме човеку у загрљај хита.

Сетимо се како је и Ноја штитио,
И пророка Илију на Хорату ситио,
Како је давао снагу мученицима,
И Утешитеља Својим ученицима.

Зар би Света Марина данас у Храму с нама била,
Да је Веру у Христа Спаситеља крила,
Зар би се удостојила нетрулежног тела,
Да за Христа да пострада није хтела,
Зар би данас у Вечности пред Творцем стојала,
Да се гонитеља и мучитеља ономад бојала?

Зар би кнез Лазар данас рајско цвеће брао,
Да ономад пред мучитеље с Вером није стао,
Зар би апостол Петар издржао муке на Крсту,
Да у Бога није имао Веру несаломљиву и чврсту?

Зар би Свети Ђорђе поднео тешке кладе,
Да је дозволио да страх му Веру украде,
Зар би Свети Стефан издржао ударац камена сваког,
Да се није уздао у помоћ Господа моћног и јаког?
Зар би Љубав Христова у њих стала,
Да је Вера њихова у Њега била мала?

Погледајмо како Господ не напушта ни љиљане у пољу,
Како и на њима утврђује Своју Вољу,
Како их одева, иако се не муче нит’ преду,
Па зар неће Господ помоћи и Свом чеду,
Зар неће и нама када до бездана паднемо,
Пружити руку и помоћи нам да поново станемо,
Зар неће примити свакога ко с Вером Му приђе,
Зар неће хтети у срца наша да сиђе?

А зар неко од нас бригама и један дан на земљи може продужити,
И Творцу се Своме за свако добро достојно одужити,
Зар можемо рећи да снагу мученика имамо,
И да свако страдање с Вером примамо,
Зар онај који се вазда боји и брине,
Може бригом бригу да скине,
Зар смемо да сумњамо у Оног који одева и траву,
Да ће одузети од нас утеху најбољу и праву?

А ми се бринемо у шта ћемо се оденути телом,
‘место да бдимо над сваким својим делом,
Бринемо се вазда шта ћемо јести и пити,
А заборављамо да ће Господ да нас сити,
Да ће да нас чува, напаја и храни,
И од сваког зла да ће да нас брани.

Да Господе, велика су Твоја дела,
И кад би сва да набројим хтела
не бих успела ни до краја века,
Но милост Твоју моја душа чека,
И шта ће ми човек учинити бојати се нећу,
Већ ћу у Теби Господе да тражим утеху и срећу.

И нећу се бојати зла када ме напада и куша,
Већ ће душа моја Твоју реч да слуша,
Јер си ти Господе песма моја и снага,
Ти си моја утеха Вечна и драга.

И једино се бојим Господе Христе,
Да се не удаљим од љубави Твоје чисте,
И зато те молим да свима који се у Тебе надају,
Наситиш душе мрвама што с трпезе Твоје падају,
Да нам помогнеш да све бриге и страсти Именом Твојим истерујемо,
Да се више не бојимо и да колико зрно горушчино у Тебе верујемо! 
  

---

Крст носити нама је суђено

Створитељу наш, рекао си нам давно
да Крст свој узмемо и за Тобом пођемо,
И свима си тада објавио страдање јавно,
И рекао да њиме можемо Теби да дођемо.

Рекао си нам и да ће свако ко жели Тебе
морати да страда и да се одрекне себе,
Да ће морати сујету и гордост да згази,
И на сваку мисао, реч и дело да пази.

Тада си нам обећао и да ћеш нам Духа дати,
И да ће Он да нас у свему и свуда прати,
И заиста — када смо Крштење примили,
И с Духом се Светим збратимили,
Тада смо се обукли у одећу чисту,
А да би је одржали такву исту
добровољно смо Крст примили на леђа,
Добровољно смо прихватили да свет нас вређа,
Прихватили смо да страдамо за Оног који је страдао за нас,
За Оног који је на Крсту издахнуо у девети час,
Прихватили смо да страдања с радошћу носимо,
И да их Тебе ради с трпљењем сносимо.

И зато с радошћу примамо Твоје речи,
Јер знамо да ће страдање страсти да нам лечи,
Знамо да ће Крст да нам залечи ране,
Јер ће Благослов Твој пред нас да стане,
Знамо да ће нам свака мука радост бити,
Јер ће Дух Твој Свети да нас снажи и штити.

Још смо и завет принели Теби Царе,
Да ћемо да одбацимо навике старе,
Да ћемо да одбацимо старог човека,
И да ћемо Теби да служимо довека.

Прихватили смо и да свет нас мрзи и ружи,
И тако свакога ко Теби служи,
Да нас путем Голготе вуче, тегли и води,
И тако свакога ко водом се и Духом роди.

Обећали смо и да ће нам Црква бити мати,
Да ћемо постом и молитвом пред Тебе стати,
Да ћемо презрети сваки ужитак,
И да ћемо сваки земаљски губитак
примати као Твоју Свету вољу,
Од које ми не знамо за бољу,
И коју нам Ти Владико даше,
За спасење душе наше.

Одрекли смо се и свих земаљских сласти,
Пролазних, трулежних и сујетних власти,
Примили смо подсмех и сваки руг,
Еда би Теби узвратили дуг,
Примили смо изгнанство Тебе ради,
Но ипак живимо у трпљењу и нади
да ћеш Ти крепости да нам даш,
Јер ипак боље од нас Ти знаш
Да Крст носити није нимало лако,
И да исти носити не може свако,
И зато га по мери Вере дарујеш свима,
Тежи — ономе ко већу веру у Тебе има.

 
Обећали смо и да у невољама нећемо губити наду,
Већ да ћемо у Твом малом и изабраном стаду
чувати сећање да смрт Рају води,
И да страдање души нашој годи,
Обећали смо и да нећемо бити овце које од Пастира беже,
Када наступи време од прошлог теже,
Да нећемо бити семе посејано на каменитом тлу,
И да ћемо се храбро одупрети сваком злу.

А да није тако ми се Хришћанима не би звали,
И не би после страдања плодове слатке брали,
Не бисмо Крстоносне плодове вкусили,
И са себе грехове скидали и трусили,
Да нисмо Крст свој на леђа ставили,
И да се до земље нисмо повили и савили,
Данас не би носили Христово Име,
И не би се поносили Њиме,
Већ би другачије име имали,
И другачијег би духа примали,
Да се нисмо обукли у страдално рухо, 
Не би нас слушало данас Христово ухо,
Не би нас Дух Свети у невољи тешио,
Не би нам се Господ с Неба смешио.

А зар желимо да лишимо себе утехе с неба,
Зар желимо да лишимо себе Небеског хлеба,
Зар желимо зарад земље која ће проћи,
И после које ћемо сви пред Христа доћи,
Да одбацимо страдања далеко од нас,
Када су нам она прилика за спас,
Зар желимо да изгубимо Небеске станове,
Јер смо од Бога имали другачије планове,
И јер смо преко Његове своју реч стављали,
И Богове од себе справљали?

Запитајмо себе сада шта желимо,
У Рај или Пакао да се селимо,
Желимо ли да хедонизму прибегавамо,
Или да уживање вешто избегавамо,
Желимо ли на земљи да трпимо,
Па ране на души да тако крпимо,
Или желимо да уживањима предајемо тело,
И да чинимо оно што се не би смело…?

Желимо ли да нам овде на земљи буде слатко,
Па да нам по смрти страдање не траје кратко,
Желимо ли да страдањима тело предамо,
Па да душу нашу тами не дамо,
Или желимо можда да Крст нам на земљи лакши буде,
Па да нам по смрти Анђели тежи нуде?

А ми браћо једно треба да знамо,
Да ако се у подвиг за Господа дамо,
Да ће нам Он дати снаге да Крст понесемо,
И до брда Голготе да га узнесемо,
Где ћемо схватити и још једну важну ствар,
Да страдања и Крст су од Бога дар,
И да без смрти Васкрсења не бива,
Да се наша жртва од Бога не скрива,
И још да тежак венац доноси слатко воће,
Свакоме оном који спасење хоће,
Свакоме ко до Голготе храбро ходи,
Јер га Дух Свети бодри и води.

А свакоме ко Васкрсење тамо чека,
Сада, и увек и у век века,
Нека мишица Господња придржава Крст,
Нека пружа му ослонац моћан и чврст,
А нека се они који неће да следе Крстоносне стопе,
Као восак на домаку огња топе,
И нека они који неће да се поклоне пред њим,
Исчезну као што исчезава дим!
А они који чекају да после тешког лакши Крст на Небу приме,
Нека рајским насељима с Голготе оду њиме!

---

Покај се душо моја

Зашто душо жалостиш Творца,
Што газиш љубав свог Оца,
Зашто се мржњом појиш и храниш, 
‘место да се молитвом од зла браниш?

Зашто у лењости вазда пребиваш,
Што се другим душама снебиваш,
Када си и сама прљава и тамна,
Јер си починила недела срамна?

Зашто с презиром гледаш на брата,
Та како ћеш таква пред рајска врата,
Како ћеш таква пред Господа стати,
Како ћеш прљавштину са себе спрати?

Зашто душо безакоње љубиш,
Зашто веру у Господа губиш,
Зар не знаш душо да ћеш још мало тако,
И да земљу ову напустити мора свако,
Зар не знаш да ће све земно проћи,
И да ће на наплату твоја дела доћи
баш онда када се најмање надаш,
А ти душо моја, вазда у грех падаш.
И шта ћеш онда рећи Христу,
Који дао ти је одећу чисту,
А коју ти си грехом оденула,
И зато си тако, душо, увенула.
И зато суд себи једеш и пијеш,
Грехове своје од Творца кријеш,
‘место да сузама ноге Му мијеш,
И ‘место да истину твориш и кажеш,
Ти душо моја поваздан лажеш.

Завидиш сестри и своме у Христу брату,
Уживаш у земаљском и трулежном злату,
Зар не видиш душо да Рај не можеш да купиш,
И да мораш духовна блага на земљи да скупиш, 
Зар ти није жао душо што си тако глува и слепа,
И што виши ниси, по дару Творца свог лепа,
Зар ти није жао душо што више ниси чиста,
И опет те питам — како ћеш таква изаћи пред Христа?

А Ти Господе, прљавштину моју трпиш,
А ти душо моја — трпљење Његово црпиш,
И уместо да се од страсти својих лечиш,
И да пред Творцем покајно и са сузама клечиш,
Ти душо не мариш за Вечно Царство,
Јер милије ти је душо земно богатство.

А Господ, душо, на врата куца,
Жели да уђе у одаје твог’ срца,
У теби жели врлину да нађе,
И да мир гледа уместо свађе,
Жели да ‘место лажи,
Истину у теби снажи,
Жели да уместо злата,
Љубиш душо свог’ брата,
И још жели да у теби пронађе Себе,
Јер је по Лику Своме створио и тебе.

А зар можеш душо рећи да на Творца личиш,
Када се цео живот сујетом и грехом дичиш,
Када цео живот безакоњем дишеш,
‘место на тамјан душо да миришеш?
Зар ти није страшна та болест твоја,
Зар не видиш душо да ти се не зна греху броја,
Зар не стрепиш душо од Творчевих речи,
Зар ти је и даље грех од врлине пречи?

Зар ти душо није страшно и тужно,
Зар ти није то што си починила ружно,
Зар нимало не осећаш тугу и срам
што тако безумно заобилазиш Храм?

Зар не знаш душо да Творац плаче због тебе,
Јер те је начинио налик на Себе,
А сада гледа како си далеко од Његовог Лика,
Како си далеко душо од лика покајника…
Зар не стрепиш душо од казне, 
За грехове које почини разне,
Зар не стрепиш од тога шта ће рећи Творац твој мили,
Када дође теби и свету да суди у слави и сили?

Сети се душо када си била чиста и бела,
И када си да станеш пред Господа смела,
Када си личила на Творца свога,
А сада си црна због греха мога.

И зато се покај душо, опрости брату,
И не буди више ни с’ ким у рату,
И иако си увредила Христа више од три пута,
Дотакни се душо од хаљине Његове скута,
Господу слабости своје предај,
И тами да те обавије више не дај,
Покај се да не осетиш плач и шкргут зуба,
Покај се душо пре но се огласи седма труба,
Покај се душо пре Страшног Суда,
И не буди више издајник Јуда!

---

Победа Православља

Тужно гледам како Крст нам ломе,
И како желе његову силу да сломе,
Те мрачне силе што делају из таме,
Што се пред Светима и Христом не сраме,
Тужно гледам како од земље даље не могу да виде,
И како се никога и ничег не стиде.

Гледам како нам фреске гребу и гуле,
И како на Господа с мржњом вичу и хуле,
Гледам како Иконе нам отимају из руку,
И како их пале, кидају и бесрамно вуку,
Гледам трагове суза што се низ фреске сливају,
Док их реке верних неуморно целивају,
А оне немо стоје, ћуте и неће да се бране,
Јер се Духом Светим оне снаже и хране.

Гледам како нам Мошти краду и туку,
Ваљда покушавају да с њих благослов свуку,
А не знају да их тако још моћнијима чине,
Јер оне добијају снагу с Небеске Висине.

И гледам како браћу нам муче и гоне,
Како од Христа покушавају да их склоне,
И како они храбро и непоколебљиво стоје, 
Како молитве Богу узносе и кроје,
Како још више Творца у невољи љубе,
Гледам како Веру у Њега и даље не губе.

А ми браћо, у туђе вере гледамо,
‘место своју да чувамо и не дамо,
Тражимо свугде и у свачему наду,
Дозволили смо да фарисеји нам Веру краду,
Дозволили смо да нас књижевници о Вери уче,
И да лицемери наду нам колебају и муче.

Дозволили смо да Веру нам газе,
‘место уске заволели смо широке стазе,
‘место страдања заволесмо безумно славље,
И зато тужно је наше Православље.

Гледа нас како живимо у страсти,
И како заволесмо земаљске сласти,
И како нимало нисмо налик на Свете,
А они нас се ипак у молитвама сете.

Гледа нас како не умемо да га бранимо,
Али нас оно, иако га често у срце ранимо,
Воли, грли и чека нас да му се вратимо,
И да га кроз цео живот неуморно пратимо.

И оно је кроз векове страдало и мучено било,
Али наду у Господа никад није скрило,
И свако страдање је с радошћу примало,
Јер је Веру у Спаситеља свог имало,
Јер је добро знало да је и Творац њен био гоњен,
И с овог несветог света мученички склоњен,
Па је и оно желело да изгнано буде,
И да Вери и трпљењу научи људе.

И само зато, јер је послушало Творца,
И остало загледано у свог Чудотворца,
И јер је исповедало Христа у свако време,
И узело јарам Његов и благо бреме,
И јер је од Бога рођено,
И Духом Светим вођено,
Над светом се уздигло непоразиво и славно,
И неверу победило наше срце Православно! 

И опет и опет гледам у Иконе старе,
Што некада су примале тешке шамаре, 
Гледам их како нас у Храму погледима милују,
И како се на сваку нашу молитву смилују. 
Гледам како су само кротке и миле,
Иако су некада згажене биле.
А сада сијају небеском славом,
Сијају једином Вером правом.

И зато браћо — нека победа наша у Христу буде,
И немојмо се уздати у пролазне људе,
И немојмо страдање одбацивати дрско,
Јер с Христом нам оно неће бити мрско,
А када паднемо, устанимо покајно и славно,
Устанимо браћо црквено и Православно!
Побеђујмо Крстом, смирењем и Богом,
Побеђујмо праштањем, молитвом и слогом,
Знајмо да ће Православље увек надвладати таму,
И да Господ Цркву Своју неће оставити саму,
Знајмо и да није важна сила која је против нас,
Све док је са нама Победилац — Господ наш и Спас!

---